Пролог

ПОХВАЛА ПАТЕТИЦИ, ПО ВУЈАКЛИЈИ
Људско право на срце

Слобода. Достојанство. Правда. Истина. Доброта. Завет. Нада. Херојство. Самопоштовање и самопоуздање. Живот за част, не живот без части. Живот од свог рада, не од задуживања на рачун потомака. Родољубље и човекољубље. Отаџбина. Светиње. Косово и Метохија. Бог. Душа. Нежност. Ведрина. Вечност.
Ах, ах, ах! Каква патетика! Ужас!
Дигитрон. Интерес. Ценовник. Сипати у трактор. А где сам ту ја? Пун стомак је мера достојанства. Култ успешности. Наклоност пука. Интеграције или смрт. И Србија ће, Машане, „преломити у мозак”. Памет у главу и стражњицу уза зид. Религија је опијум за народ. Нова радна места.
Кад себични никоговићи, приземни и подземни, данас хоће да вас дисквалификују и тако избегну ма какву озбиљну расправу, само вас прогласе патетичним. То је страшно као да су вам залепили етикету фашиста. После можете да дубите на глави, да износите најблиставије мисли и доказе, касно је за вас. Тја, ви сте патетични!
А старог доброг Вујаклију мало ко пита. Он вели:
„Патетичан (грчки: παϑητικόϚ), страстан, осећајан. Дирљив, узбудљив, потресан. Узвишен. Снажан и достојанствен. Свечан. Онај који изражава патос. (...)”
И? Зашто је то данас етикета, готово погрда? Зар заиста идеал црева може бити изнад идеала срца, доња половина тела изнад горње? Колико од нас заиста преостаје ако прихватимо да је глупо и неукусно бити патетичан, односно осећајан, узвишен, достојанствен...?
Као и увек, кључ је у равнотежи. Ако нас сатерају у једну половину стварности, сурваћемо се. Или се већ сурвавамо, само што још нисмо прочитали вест о томе.